Kako da prestanem da jedem kad nisam gladna

maja.hipnoterapijaJuly 30, 20250 comments

1. Da se ne lažemo – nije ti stomak, nego duša gladna

Koliko puta si se zatekla s kašikom u ruci, a da nisi ni primetila da si otvorila frižider?

Nisi gladna. Nisi ni žedna.

Ali te štipa u grudima. Nešto te stislo. Nervoza. Dosada. Tuga. Ili samo dan kad ti se više ne može.

Eto, tu počne emocionalno prejedanje. Kad hrana ne ide u stomak, nego pokušava da zakrpi ono što fali unutra.

I da se razumemo – nisi ti slaba, ni halapljiva, ni bez karaktera. Samo si zaboravila da staneš i pitaš se: “Šta mi sad stvarno treba?”

Close up image of a young woman with eating disorder, having a midnight snack – eating donuts, in front of the refrigerator.

2. Šta je uopšte emocionalno prejedanje?

Emocionalno prejedanje je kad jedeš – ne zato što si gladna – nego zato što osećaš nešto što ne umeš da svariš.

Nekad je to stres, nekad dosada, nekad osećaj usamljenosti, ponekad čak i sreća – ali ona koju ne znaš gde da staviš.

To je onaj trenutak kad završiš sve obaveze i onda – umesto da legneš, uzmeš nešto da gricneš. I znaš da ti ne treba. Ali ti treba nešto drugo – uteha, mir, kontakt.

Hrana postane ono što emocija ne može da bude: tiha, dostupna, utešna.

Uglavnom nismo gladne – nego zaboravljene

Kad ljudi pričaju o prejedanju, svi se fokusiraju na “šta jedeš”, “koliko kalorija”, “kako da se iskontrolišeš”.

A ono što niko ne pita je – šta ti fali u tom trenutku?

Ne u stomaku. U glavi. U srcu.

Jer kad dođe veče i ti, umorna, puna dana, staneš ispred frižidera – ne tražiš ti tamo pavlaku. Tražiš osećaj da je neko tu za tebe. Da si nešto zaslužila. Da malo ugasiš mozak.

I tu nema šta da se broji – ima šta da se čuje.

Ako se prepoznaješ u ovome, pozovi me za besplatne konsultacije +381 69 167 0920 ili mi piši na maja.hipnoterapija@gmail.com da ti preporučim neki od audio snimaka koji pomažu baš u oslobađanju od ove navike. Tu sam da ti pomognem da kreneš lagano, bez pritiska i bez velikih reči.

Stvarna priča: Marina i njena „večernja glad“

Marina (ime je naravno izmenjeno) mi je došla tiho. Rekla je: „Znam sve o zdravoj ishrani. Znam kad sam sita. Ali čim padne veče – gotovo. Otvaram kesice, frižider, sve redom.“

U početku je mislila da je stvar samo u navici. Ali kroz naš rad shvatila je da uveče ostaje prva sama sa sobom. Bez uloga. Bez obaveza. I tada krenu misli – o svemu što je prećutala, progutala, zadržala.

Zajedno smo radile na tome da ne „zatrpa“ te osećaje hranom, već da ih prepozna. Da se nauči da ih izrazi – nekad pisanjem(jer voli da piše), nekad razgovorom, nekad samo time što sedne i sebi kaže: „Nije ti danas bilo lako, ali tu si.“

Nakon nekoliko susreta, došla je s osmehom, opuštena i samouverena:

„Znaš, nekad me uhvati poriv, da jedem “da se smirim”, ali sad je sve nekako drugačije-zastanem na sekund, preplavi me misao: “Čekaj… da li sam stvarno gladna? Ili mi fali nešto drugo?”…i onda shvatim u trenu da mi stomak uopšte ne traži hranu.

I umesto da otvorim frižider, okrenem se – pozovem nekog, izađem da prošetam, pustim muziku…. I prođe.

Prvi put osećam da sam na svojoj strani. Da ne bežim, nego ostajem uz sebe. I želim da nastavimo dalje – da taj osećaj ukorenim, da mi postane prirodan”

Ako ti je ovde već poznato pola stvari, slobodno mi se javi. (klikni ovde za kontakt ) Možeš i samo da napišeš: “I ja sam Marina.” Biće mi jasno.

Znaš onaj osećaj kad nije ni glad ni žeđ?

To stanje kad samo otvoriš kesicu, uzmeš keks, i znaš da ti “ne treba” – ali ipak pojedeš. Ili prođeš pored kuhinje, pa krišom ubaciš zalogaj od nečega što je ostalo od ručka. Ili otvoriš frižider, ne znaš ni šta tražiš – ali moraš nešto da uzmeš.

To su ti momenti kad ne jedeš zbog stomaka, nego zbog osećaja praznine, dosade, usamljenosti, potištenosti.

Nekad to izgleda kao tišina u glavi koju pokušavaš da preglasaš grickanjem.

I onda kreneš:

„Ma daj, bar nešto da me smiri.“
„Ne mogu više da mislim, moram nešto da pojedem.“
„Samo još ovo, pa ću sutra da krenem iz početka.“

I tako u krug.

Zato što zapravo pokušavaš da zatrpaš neki osećaj – a ne glad.

A šta ja da radim kad mi dođe da sve pojedem?

Evo par sitnih koraka koji mogu da pomognu:

Zastani 30 sekundi pre nego što uzmeš hranu.
Pitaj se: Da li sam zaista gladna, ili mi treba uteha?

Udahni duboko i izgovori naglas kako se osećaš.
Ne moraš da budeš pesnik. Samo reci: *”Umorna sam.” “Smorena sam.” “Smeta mi što sam ceo dan bila tuđa servisna stanica.”

Zapiši šta bi ti stvarno prijalo, makar zvučalo glupo.
Ponekad je to da se istuširaš, da legneš u tišinu, da se isplačeš, da pozoveš nekog ko te razume.

I ne grdi se.
To stvarno ništa ne menja. Samo napraviš još jedan razlog da opet tražiš utehu – gde? U hrani.

Ne moraš sama

Kad te uhvati taj nagon, kao neka nevidljiva sila, da uzmeš nešto da prevariš to osećanje – stani. Nisi luda. Nisi razmažena. Samo ti fali nešto što nisi ni stigla da registruješ. Nema s tobom ništa „pogrešno“. Samo si dugo išla preko svojih osećanja kao da nisu važna – a sad te sustigla glad za nečim što se ne jede.

U tom trenutku, stani i pitaj se: “Šta meni zapravo fali? Šta sam danas prečutala? Šta pokušavam da ‘pojedem’ a nije hrana?”

U radu sa mnom, mnoge žene su prvi put prestale da misle da su problem. Počele su da slušaju sebe, da kažu: „Dosta mi je. Hoću drugačije.”

Ako ti treba neko da te sasluša bez osuđivanja, tu sam.

Možeš mi pisati za besplatne konsultacije,klikni ovde
Ili da ti preporučim neki od mojih audio snimaka koji su baš za ovakve trenutke – kad hoćeš da jedeš, ali znaš da ti zapravo treba nešto drugo.